Javni diskurs o LGBTI+ porodičnim formama 1

U Beogradu je prošle nedelje predstavljen program EuroPride-a 2022, u sklopu kog će se održati Međunarodna konferencija o ljudskim pravima. Jedan od panela na konferenciji tiče se istopolnog roditeljstva, kao i značaja koje pravno priznavanje istopolnih zajednica može imati za neheteroseksualne roditelje i njihovu decu. Ne treba izgubiti iz vida i da je Ana Brnabić, premijerka Srbije, dobila dete sa svojom partnerkom 2019. godine. Rođenje ovog deteta je na mnoge načine ukazalo na probleme s kojima se LGBTI+ ljudi, koji nisu imali tu sreću da postanu visoki zvaničnici i zvaničnice, nose svakodnevno, kao i potrebu da se istopolni odnosi pravno regulišu.

Upravo kroz ovaj, po mnogo čemu specifičan slučaj, u ovom tekstu ćemo analizirati na koji način različiti društveni akteri, poput medija ili političara, pristupaju LGBTI+ porodičnim formama u Srbiji. Ovaj tekst inkorporira delove rada pisanog u okviru doktorskih studija na Filozofskom fakultetu, na predmetu sociologija porodice, i sastojaće se od dva dela.

Premijerka Srbije i njena partnerka Milica Đurđić su možda jedini javno deklarisani istopolni par u Srbiji, a rođenje njihovog deteta je predstavljalo izvestan presedan jer se otad u javnosti govori o konkretnom primeru neheteroseksualne porodice koja živi u Srbiji, odnosno o lezbejskom paru sa detetom. Ovo je bio veoma značajan događaj, budući da je ukazao na postojanje porodičnih formi koje su na razne načine nevidljive, ali svakako predstavljaju deo naše društvene stvarnosti. Odnosno, iako ovi oblici porodice nisu pravno priznati, Ana i Milica zasigurno nisu prvi istopolni odnos koji sa detetom živi u sklopu alternativne porodične forme.

U ovom delu teksta predstaviću medijsko izveštavanje o rođenju deteta Ane Brnabić i Milice Đurđić. Medijska reprezentacija je neupitno bitno polje koje konstruiše vrednosne sisteme i modele ponašanja, i upoznaje širu javnost sa različitim društvenim fenomenima i bira koji će to fenomeni biti, kao i na koji način će se oni predstaviti. Mediji imaju moć da legitimišu poželjne društvene forme, u ovom konkretnom slučaju reč je o porodičnim formama, te igraju veoma važnu ulogu u procesu kreiranja politika i agendi koje im prethode.

Analizom medijskih naslova na dan rođenja Igora, deteta Brnabić i Đurđić, može se zaključiti da je premijerka tretirana znatno drugačije nego neprivilegovani pripadnici manjina. Odnosno, čak i mediji koji inače objavljuju homofobične i mizogine tekstove na dan rođenja premijerkinog sina objavljivali su uglavnom tekstove pozitivne sadržine. Na primer, Blic je ubedljivo imao najafirmativniji naslov: “Ana Brnabić i Milica Đurđić dobile sina Igora posle DEVET GODINA LJUBAVI”, dok je sam tekst završen rečenicom “„Blic” čestita Ani Brnabić i Milici Đurđić rođenje sina, ali i na hrabroj odluci da u sredini kakva je Srbija, uprkos predrasudama, postanu roditelji”. Blic se da izdvojiti od ostalih portala po tome što pominje oba roditelja u naslovu i upućuje čestitke redakcije, koja je prepoznala izvesnu hrabrost potrebnu da bi se preduzeo ovaj korak.
Dnevni list Kurir, koji je sklon senzacionalističkom izveštavanju, ali često i uvredljivom po manjine, objavio je tekst pod naslovom “LEPA DOKTORKA RODILA SINA IGORA: Porodila se Milica Đurđić, partnerka Ane Brnabić”, dok je Pink.rs objavio vest pod naslovom “PREMIJERKA DOBILA BEBU! Porodila se partnerka Ane Brnabić!”.

Ostali portali su imali vrlo slične objave, a svi se daju podeliti u dve grupe koje naslovi Kurira i Pinka adekvatno predstavljaju:
1. Portali koji nisu pisali da je premijerka dobila dete, već da se njena partnerka porodila.
2. Portali koji su naglasili da je premijerka dobila dete.
Iako može zvučati kao irelevantna razlika u upotrebi jezika, ovi naslovi nam mogu ukazati na različito shvatanje roditeljstva, odnosno može se reći da portali koji su izvestili da je premijerka dobila dete na izvestan način legitimišu Anu Brnabić kao roditelja, iako ona to svakako pravno nije, budući da u Srbiji ne postoji ni Zakon o istopolnim zajednicama, odnosno Igor je zakonski samo sin Milice Đurđić, a Ana i Milica nisu pravno prepoznate kao partnerke. S druge strane imamo portale koji su izbegli da upotrebe reči koje predstavljaju Anu Brnabić kao roditelja, već su samo izvestili da se njena partnerka porodila.

LGBTI+ porodice predstavljaju jako bitan predmet istraživanja u sociologiji porodice budući da dovode u pitanje pojam roditeljstva kao biološkog odnosa. Iako je usvajanje viđeno kao legitiman vid roditeljstva i prepoznato je i omogućeno zakonom, doduše, samo za heteroseksualne parove, i dalje je biološka veza posmatrana kao primarni temelj legitimiteta potomaka. Dalje, budući da u slučaju Ane Brnabić ne postoji ni mogućnost usvajanja, mora se priznati izvesna subverzivnost u priznavanju nje kao roditelja u javnom diskursu. Odnosno, naslovi koji izveštavaju javnost da je premijerka postala roditelj legitimišu i nju, ali i mnoge druge zakonski neprepoznate odnose koji bi se zbog svojih afektivnih veza mogli podvesti pod pojmom porodice ili odnosa roditelj-dete. Iako se srodstvo zasniva na činjenici rođenja, ono dakako nije prirodno, već je relevantniji sam društveno-kulturni proces pripisivanja srodstva, što nam ovi primeri pokazuju. Kako heteronormativnost duboko određuje naše shvatanje porodice, gde je heteroseksualna porodica pravilo, a svako odstupanje od tog pravila se iz neke konzervativne perspektive može videti kao eventualna opasnost po porodicu kao instituciju, da se zaključiti da su mejnstrim reakcije mejnstrim medija na vest rođenja premijerkinog sina bile ipak uglavnom nehomofobične i afirmativne prema ovoj neheteroseksualnoj porodici.

Reakcije na društvenim mrežama koje mogu predstavljati “glas naroda” su takođe plodno tlo za analizu. Društvene mreže svakako pružaju mogućnost “običnim” građanima i građankama da daju svoje mišljenje povodom ove, ali i mnogih drugih tema. Razni portali su prenosili komentare sa društvenih mreža, uglavnom sa Tvitera, i moglo se primetiti da dominiraju “šale” koje nazivaju Anu Brnabić “ocem”, “tatom”: mnogi su pisali komentare da čestitaju tati, a cepanje košulje (običaj kada se nakon rođenja deteta ocu cepa košulja) se takođe pominjalo. Da li su ove reakcije čista homofobija ili nas mogu informisati o tome kako se percipira očinstvo u Srbiji? Izvesno je da se Ana Brnabić naziva ocem zbog svog neučestvovanja u samom činu rađanja. Međutim, zanimljivo je pitanje da li maskulina osoba poput Brnabić, koja je percipirana kao glavni hranitelj tj. ima pre svega instrumentalnu ulogu, s razlogom asocira ljude na ulogu oca, odnosno da li u ovim šalama ima pomalo (subverzivne) istine koja na neki način može da denaturalizuje poziciju oca i otvori pristup njoj i za biološke žene.

Kada je reč o predstavnicima vlasti i opozicije, reakcije su ili bile pozitivne, ili vrlo homofobične, a u najviše slučajeva reakcije su izostale - gde se tišina takođe može tumačiti kao vid reakcije. Kada govorimo o najuticajnijim ličnostima u politici, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je čestitao rođenje sina Ani Brnabić i njenoj partnerki uživo u Jutarnjem programu TV Prva: "Čestitam Ani i Milici, da Igor bude živ i zdrav! Da bude pametan, srećan i uspešan". Na taj način Vučić je dao svoj legitimitet ovoj alternativnoj porodičnoj formi, i iako je u pitanju premijerka, odnosno veoma moćna osoba koja uživa sve društvene privilegije i ne deli istu društvenu poziciju sa ostalim LGBTI+ osobama, izvesno je da ovakva reakcija otvara vrata za priznavanje LGBTI+ porodica kao legitimnih porodičnih formi. Nakon što je upitan da li je čuo za pojedine negativne komentare na račun rođenja deteta, pre svega se ovde misli na komentar Sergeja Trifunovića, predstavnika tadašnje opozicije čiju reakciju predstavljaju vrlo homofobične šale, Vučić je rekao: “To samo govori o njemu. Njihov problem je što nisam fasciniran njihovim bezobrazlukom i primitivizmom. To je sve ta naša “moderna elita”, koja će da nas uvede u 21. vek”. Iz ove reakcije možemo zaključiti da Vučić homofobiju izjednačava sa primitivizmom, dok prihvatanje LGBTI+ porodica vidi kao progres, što je u skladu sa politizacijom LGBTI+ pitanja u internacionalnom političkom diskursu.

Zorana Mihajlović, tadašnja ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, imala je malo drugačiji pristup. Iako je i ona osudila uvrede koje su se pojavile na društvenim mrežama, ona je svoju kritiku temeljila na odbrani prava tek rođenog deteta: „Možete s nekim da se politički ne slažete, da ga kritikujete, napadate, ali je nedopustivo da se dete koje se tek rodilo koristi za napad na političke neistomišljenike". Mihajlović se nije dotakla seksualne orijentacije premijerke niti je, za razliku od predsednika, direktno afirmisala ovu LGBTI+ porodicu kao porodicu. Dakako, njen pristup temelji se na pristupanju deci kao vrednosti samoj po sebi, bez obzira čija deca to bila.

Kabinet premijerke je otišao korak dalje i od Vučića te su za agenciju Frans Pres rekli sledeće: „Ana Brnabić je jedna od prvih premijerki čija se partnerka porodila dok je ona na funkciji [...] i prva na svetu čija se partnerka porodila u istopolnom paru", odakle se može izvući i izvestan osećaj ponosa zato što je Ana Brnabić postala roditelj i gde se ovaj slučaj predstavlja kao jedan od najprogresivnijih primera na svetskoj političkoj sceni. Međutim, da li je to stvarno tako? Brankica Janković, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti obelodanjuje realnost ove situacije: “Umesto da se bavimo polemikama da li dete ima dve mame i neumesnim komentarima, bilo bi bolje da sagledamo realnost da naši građani i građanke pripadnici i pripadnice LGBT zajednice žive sa nama i da oni i njihova deca moraju da uživaju jednaku pravnu zaštitu”, odnosno, ona ukazuje na ono što su ostali pomenuti akteri zaboravili da pomenu, a to je da LGBTI+ porodice nisu zakonski regulisane u Srbiji. Red je da se to promeni.

O reakcijama nevladinih organizacija čitajte u drugom delu teksta.