Javni diskurs o LGBTI+ porodičnim formama 2

U prethodnom delu smo istakli reakcije medija na rođenje deteta premijerke Srbije i njene partnerke, ali i izjave koje su neki od političara i političarki imali po ovom pitanju. U ovom delu teksta ćemo ukratko predstaviti još jednu grupu društvenih aktera koja ne zaboravlja pravnu nevidljivost LGBT porodice u Srbiji, a to su nevladine organizacije.

Analizu ću otpočeti sa desničarskom organizacijom Otadžbinski pokret Obraz koja je izdala saopštenje unutar kog pišu i sledeće reči: '’Pozivamo nadležne službe da dete hitno izmeste iz nezakonitog i nezdravog okruženja u kome se trenutno nalazi, a da protiv Brnabićeve i Đurđićeve bez odlaganja preduzmu odgovarajuće pravne mere'’. Dakle, Obraz više puta u saopštenju napominje da Ana Brnabić i Milica Đurđić krše zakon te da je država dužna da zaštiti novorođenče koje ne sme biti odgajano u “protivprirodnom” okruženju: “Ustav i zakon Srbije ne poznaju i ne priznaju nikakve „dve mame“ ili „dve tate“, niti pak „ženskog tatu“ ili „mušku mamu“. Ustav i zakon naše države, isto kao i Zakon Božiji i ljudska priroda, kao roditelje poznaju i priznaju samo oca i majku” (isto). Dakle, Obraz insistira na priznavanju samo porodice koja je sačinjena samo od dve uloge, oca i majke, i pozivaju se ne samo na zakon (koji je nešto što je podložno promeni i predstavlja modernu tvorevinu), već naturalizuju ovaj prikaz porodice instistirajući na njenom “prirodnom” karakteru.

Ovakva naturalizacija je česta, te se iz nje vuče uticaj nekog pojma i opravdava status quo. Zanimljivo je da Obraz ovakvim rečenicama indirektno kao da ne samo što ne priznaje i druge razne porodične forme koje postoje - npr. samohrane roditelje označava kao nepotpune porodice (iako oni mogu svojoj deci biti i “ženski tata” ili “muška mama”, odnosno mogu uspešno ispuniti roditeljsku ulogu), već ih i patologizuje i poziva na direktne sankcije države. Anđelka Milić upravo govori o ovakvom vidu ideološkog konzervativizma koji želi da potvrdi “prirodnu” utemeljenost porodice, a sam pojam porodice je jedan od pojmova najviše opterećenih ideologijom i najčešće korišćen u raznim političkim sukobljavanjima. Može se reći da je ovo saopštenje verovatno najekstremniji primer javne reakcije neke organizacije na ovaj događaj, i prilično je marginalan primer, budući da se homofobija sve ređe ispoljava na tako direktan način koji homoseksualnost karakteriše kao poremećaj. Primer toga je i intervju za portal BalkanInfo koji je dao reper Škabo u kom on navodi da je protiv nasilja, da nema ništa protiv LGBTI+ osoba, ali da kod dece on “povlači crtu”. Odnosno, Obrazovo saopštenje predstavlja ekstreman primer, dok je homofobija u Srbiji ipak promenila svoje naličje i ne može se više tako često čuti pregrubo osporavanje homoseksualnosti, osim ako to nisu izjave nekih društvenih aktera koji svakako nemaju preveliku moć i pristup javnosti, odnosno, prostoru u medijima.

Kada govorimo o nevladinim organizacijama za ljudska prava i analizi njihovih reakcija i saopštenja koja se tiču rođenja deteta Milice Đurđić i Ane Brnabić, da se primetiti da i one temelje viđenje porodice na pravnom okviru, te se tu slažu sa Obrazom - doduše, ove organizacije pozivaju na izmenu upravo tog pravnog okvira kako bi i LGBTI+ porodice postale priznate, dok Obraz teži očuvanju trenutnih zakonskih normi. Može se reći da negativni ton saopštenja organizacija za ljudskih prava u ovom slučaju ima strateški karakter, odnosno, cilj je da se ukaže na postojeće probleme koje imaju LGBTI+ osobe pri pokušaju da imaju sopstvene porodice.

LGBTI+ Udruženje “Da se zna!” čestitalo je premijerki i njenoj partnerki na rođenju sina, međutim oni su podsetili da “...uprkos svemu, naša premijerka svom sinu pred zakonom nije ništa, a roditeljstvo za istopolne parove ostaje privilegija“. Labris - organizacija za lezbejska ljudska prava je takođe istakla to da Ana Brnabić zvanično odnosno formalno nema relaciju sa detetom i izrazila želju da će u budućnosti LGBT porodice biti pravno regulisane. Kolumnistkinja gej magazina Optimist isto piše da premijerka svom detetu nije ništa: “S istim argumentima i istom dozom zdravog razuma, mogli su bilo koju od desetina hiljada beba u Srbiji proglasiti za premijerkinu prinovu. Jer, tog 20. februara porodila se žena koja živi s Anom Brnabić, a koja – što se zakona tiče – slobodno može sutra da odšeta i povede bebu Igora: premijerka nema ama baš nikakvo pravo da tu bebu zove ili smatra svojom”. Predrag Azdejković, gej aktivista, je bio veoma oštar u svojoj izjavi: “Čitavu situaciju u vezi sa porođajem partnerke premijerke Srbije možemo da svedemo na to da je Anina cimerka dobila dete sa nepoznatim muškarcem, a Ana u najboljem slučaju može tom detetu da bude bebisiterka”. On je nastavio intervju s rečima da je Milica Đurđić samohrana majka, a da njih dve predstavljaju društveno-privilegovani par, što je svakako nesumnjivo. Međutim, Predrag Azdejković je omašio u analizi da će Brnabić kad tad morati da oseti i na svojoj koži da ona tom detetu i Milici “...nije niko i ništa”.

Nažalost, on nije uspeo da do kraja izvede logičke konsekvence svog tačnog zaključka da zbog svoje specifične pozicije u društvu njih dve nikada neće morati da dele iskustva sa drugim pravno nevidljivim i nepriznatim LGBTI+ roditeljima. Upravo zbog svoje političke i ekonomske pozicije, izvesno je da će ovaj par moći da reguliše svoju situaciju kada Brnabić ne bude više deo vlasti, npr. moći će da se isele u neku državu koja zakonski priznaje njihovu porodicu jer pre svega poseduju ekonomsku moć za takav potez. Ono što je krucijalno u saopštenjima NVO za ljudska prava, i izjavama aktivista i aktivistkinja, jeste ispravno prepoznavanje potrebe za pravnim priznavanjem istopolnih odnosa, što će nesumnjivo uticati na LGBTI+ porodice.

Može se zaključiti da su mediji, kao i političari i političarke na vlasti, na izvestan način legitimisali ovu pravno nepriznatu i nevidljivu LGBTI+ porodicu i otvorili vrata za neku promenu značenja pojma porodice u javnosti: odnosno otvorili ga i za njegove alternativne forme. Međutim, većinski se nisu osvrtali na potrebu za pravnom regulacijom i čini se kao da se njihova afirmacija odnosi samo na premijerkin slučaj. S druge strane, nevladine organizacije, kako desničarske tako i one koje se zalažu za ljudska prava, osporavali su status porodice, tj. konkretnije premijerki su osporavali status roditelja, insistirajući na bitnosti pravne regulacije ovog pitanja i uzevši pravni aspekat kao neophodan pri definisanju pojma porodice. Pristup pitanju LGBTI+ porodica mora biti višestruk. Jedan od glavnih zahteva Prajda u Srbiji je da se usvoji Zakon o istopolnim zajednicama, koji će nesumnjivo olakšati funkcionisanje svim LGBTI+ porodicama i doprineti da se one pravno prepoznaju. Istovremeno, moramo menjati i proširiti društveno značenje pojma porodice, kako taj pojam ne bi crpeo legitimitet samo iz pravnih akata.