O zločinu iz mržnje i diskriminaciji LGBTI+ populacije u Srbiji

Kako bismo ukazali na nepovoljnu situaciju u kojoj se nalaze LGBTI+ osobe u Srbiji, u ovom tekstu razgovaramo sa Milošem Kovačevićem, direktorom Da se zna!. Da se zna! je LGBTI+ organizacija iz Srbije, koja već godinama proizvodi izveštaje o zločinu iz mržnje prema LGBTI+ osobama.

Šta predstavlja zločin iz mržnje i kakva je statistika u ovom pogledu?

Definicija zločina iz mržnje, elementi koji konstituišu ovu vrstu protivpravnog postupanja, kao i najbolji načini da se ovom obliku kriminaliteta pristupi, predmet su duge i opsežne debate u akademskim i pravnim krugovima na međunarodnom nivou. Jedan od vodećih autoriteta koji se bavi zločinima iz mržnje i njihovim posledicama po društva u kojima se događaju, Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava Evropske organizacije za bezbednost i saradnju (OEBS/ODIHR), navodi da se zločin iz mržnje sastoji iz dva elementa: krivičnog dela i motiva predrasude. Naime, jedan od razloga što postoji neslaganje oko jasne definicije zločina iz mržnje i onoga što ga karakteriše u različitim kontekstima je činjenica da pravni okviri različitih zemalja imaju različite predstave o vrsti postupanja koja se smatraju krivičnim delom, iako, uopšteno gledano, postoji i mnogo sličnosti. Međutim, upravo je drugi element zločina iz mržnje, dakle motiv predrasude, taj koji čini razliku između krivičnih dela počinjenih iz mržnje i krivičnih dela koja nisu motivisana predrasudom. Ovo znači da je počinitelj/ka zločina iz mržnje ciljano izabrao/la metu krivičnog dela zbog njenog (pretpostavljenog ili stvarnog) ličnog svojstva. Incidentima motivisanim mržnjom zbirno nazivamo zločine iz mržnje i druge povezane incidente poput diskriminacije.

Uticaj i posledice incidenata motivisanih mržnjom sežu dalje od posledica koje trpe sami prebroditelji/ke. Kako svaka osoba ima zakonom prepoznata i zaštićena lična svojstva, bilo ko – i članovi/ce većinskih i članovi/ce manjinskih grupa – mogu da postanu mete incidenata motivisanih mržnjom. Međutim, incidenti motivisani mržnjom se obično usmeravaju na članove/ce grupa koje su već marginalizovane, kao što je kvir populacija, i koriste se kao mehanizmi ugnjetavanja koji za cilj imaju da uspostavljaju i potvrđuju hijerarhije u određenom društvenom poretku.

Prema istraživanju FRA, 17% pripadnica/ka kvir zajednice u Srbiji je pretrpelo fizičko ili seksualno nasilje u prethodnih pet godina, dok je čak 41% pripadnica/ka kvir zajednice pretrpelo blaže zlostavljanje u prethodnih godinu dana zbog toga što jesu ili zbog toga koga vole. Svaka druga kvir osoba u Srbiji izbegava određena mesta, a 71% istopolnih parova se nikada ne drži za ruke u javnosti iz straha od incidenata motivisanih mržnjom. Prema tome, incidenti motivisani mržnjom predstavljaju produžetak homofobije i transfobije koje već prožimaju čitavo društvo. Štaviše, šteta koju incidenti motivisani mržnjom čine takođe uključuje i stvaranje osećanja straha u targetiranoj zajednici, a imaju za posledicu i ekonomsko isključivanje, kao i stvaranje dodatnih prepreka u pristupanju pravdi. Iz ovih razloga, incidente motivisane mržnjom ne treba posmatrati kao niz izolovanih incidenata, već pre kao posledicu nedemokratske političke kulture u kojoj ostvarivanje prava zavisi od ličnih svojstava. Ova lična svojstva mogu biti: rasa, jezik, religija, etnička pripadnost, rodni identitet, seksualna orijentacija, polne karakteristike, invaliditet i druge. Nasilje koje se vrši na osnovu seksualne orijentacije, rodnog identiteta, rodnog izražavanja (SORI) predstavlja srž zločina iz mržnje prema lezbejkama, gej osobama, biseksualnim osobama, i transrodnim osobama.

Problem koji je naširoko prepoznat u akademskim i pravnim krugovima jeste da se incidenti motivisani mržnjom značajno manje prijavljuju i dokumentuju u poređenju sa incidentima kod kojih ne postoji predrasuda kao motiv. Ovaj problem je postao već toliko uvrežen da su neki počeli da govore o „tamnoj brojci” incidenata motivisanih mržnjom kada se govori o svim onim slučajevima koji ostaju neprijavljeni. Postoje i brojne prepreke koje ometaju sveobuhvatno dokumentovanje incidenata motivisanih mržnjom i obično se dele na dve kategorije: postoje faktori koji dovode do toga da slučajevi ne budu prepoznati kao slučajevi sa motivom predrasude (smanjeno prepoznavanje) i postoje okolnosti koje prebroditelje/ke sprečavaju da prijave slučaj policiji (smanjeno prijavljivanje). U stvari, prebroditeljima/kama incidenata motivisanih mržnjom je mnogo teže da prijave slučaj nadležnim institucijama nego što je prebroditeljima/kama incidenata kod kojih ne postoji predrasuda kao motiv.

Zločini iz mržnje nad kvir osobama su posebno nasilni, a psihološka trauma s kojom se prebroditelji/ke suočavaju je veća i ozbiljnija od one s kojom se prebroditelji/ke drugih incidenata suočavaju. Ova saznanja su u skladu s uverenjem mnogih u akademskoj zajednici da su incidenti motivisani mržnjom mnogo teži od drugih i da onesposobljavaju prebroditelja/ku da dalje deluje i preduzme neophodne korake u cilju njihovog razrešenja. Ovo je posebno tačno kada govorimo o incidentima motivisanim mržnjom koje su pretrpeli/e kvir prebroditelji/ke. Istraživanja koja su sprovedena u brojnim zemljama pružaju nam podatak da se incidenti motivisani homofobijom i transfobijom vrlo malo prijavljuju nadležnim institucijama. Istraživanjem uzroka ove pojave, teoretičari i pravnici su došli do saznanja da je u nekim kontekstima ovaj problem povezan sa odsustvom kriminalizacije incidenata motivisanih homofobijom i transfobijom, što dovodi do toga da su prebroditelji/ke demotivisani da prijave incident.

Međutim, ovaj problem je prisutan i istrajava i u državama poput Srbije u kojima postoji zakonodavstvo kojim se prava kvir osoba štite i u kojima su kvir osobe pravno zaštićene od nasilja i diskriminacije, što nam govori da razlozi za smanjeno prijavljivanje slučajeva variraju. Iako je zločin iz mržnje kriminalizovan pre 10 godina, do sada je doneto samo pet presuda za zločin iz mržnje. Krivičnopravni sistem u Srbiji karakteriše legalizovana ekstremna neefikasnost, posebno u predistražnom postupku. Čak 87,1% prebroditelja/ki nema informaciju da li su nadležne institucije po prijemu krivične prijave uopšte postupile. Krajnji ishod jeste da prava mnogih prebroditelja/ki nisu zaštićena. Štaviše, ako ovi incidenti ostanu nevidljivi ili nadležne institucije ne intervenišu, počinitelji/ke ostaju nekažnjeni/e, to povratno narušava kredibilitet krivično-pravnog sistema, posebno u slučajevima kada propuštanje da se reaguje poprimi sistematski karakter. Na taj način se stvara začarani krug zato što će građani imati još manje poverenja u nadležne institucije kada i sami/e postanu mete ovakvih incidenata.

Koliko je bilo slučajeva tokom 2021. godine, i da li njihov broj raste ili opada u odnosu na prethodne godine?

Tokom 2021. godine počinjena su i dokumentovana 83 protivpravna akta motivisana SORI prebroditelja/ke, što je za 37% više nego prošle, a za 24% više nego pretprošle godine. U 2021. godini je u 19 (23%) incidenata počinjeno je fizičko nasilje nad prebroditeljima/kama, a svaki peti fizički incident je uključivao i telesne povrede. Tri godine zaredom udeo maloletnika među prebroditeljkama/ima incidenata motivisanih mržnjom raste i u 2021. godini je dostigao 16% ukupnih incidenata počinjenih nad pojedincima/kama. Već pet godina zaredom zločini iz mržnje su oblik protivpravnog postupanja motivisanog SORI koji se u najvećoj meri beleži, dok se diskriminacija dešava u manjoj meri ili je u manjoj meri prepoznata kao problem vredan prijave. Mladi cisrodni gejevi iz Beograda su najčešće prebroditelji dokumentovanih incidenata motivisanih mržnjom. U 2021. godini je preko 80% dokumentovanih incidenta bilo nevidljivo nadležnim institucijama. Dve godine zaredom broj slučajeva prijavljenih policiji je u opadanju i u 2021. godine se sveo na svega 12% ukupnog broja dokumentovanih incidenata. U 2021. godini svaki drugi neprijavljen slučaj nije prijavljen zbog nepoverenje u institucije. Nepoznavanje procedura kao razlog za neprijavljivanje incidenta dve godine zaredom beleži rast i u 2021. godini je naveden u 39% neprijavljenih slučajeva.

Da li postoje neki konkretni slučajevi koje možeš da nam opišeš?

Želim da ukažem na jedan slučaj koji je od neizmerne važnosti za Da se zna! i za kvir zajednicu u celini, a u kojem smo pravno delovali. Radi se o slučaju proaktivne institucionalne homofobije, odnosno strukturanog nasilja nad kvir zajednicom. Institucionalna diskriminacija nastaje usled donošenja odluka ili usled primene praksi institucija koje proizvode štetne posledice po pripadnike određenih grupa, a srodni termini su sistemska ili strukturna diskriminacija. S obzirom da je dužnost države da štiti naša ljudska prava, kada ih ona sama krši, to je od mnogo većeg značaja nego kada ih krše obični građani. Međutim, ovo ne samo da je slučaj institucionalne homofobije koji se dešavaju po inerciji, kao kada postupate po zakonima koji su napisani pre nekoliko decenija i prosto niste uložili napor da homofobičnu legislative izmenite, nego u kojim policija vrši nasilje nad gejevima slično onom zbog kojeg je i izbila Stonvolska pobuna pre više od pola veka.

Sredinom maja u sred dana D.M. je u podzmenom prolazu kod Palate Albanije brutalno pretučen od strane policije. Nedugo nakon njegovog ulaska u javni toalet čuo je agresivno udaranje po vratima od kabine propraćeno degutantnim homofobičnim uvredama koje ovde neću navoditi. Policijski službenici zaposleni u PU Stari Grad su ga vrađali, pljuvali i šamarali, oborili na pod, pretili da će da mu iskopaju oči, zahtevali od njega da gura prste u anus i pretili da ako se ne povinuje njihovim narađenjima, da će mu gurnuti pendrek u anus. Ovo iživljavanje policijskih službenika PU Stari Grad je trajalo 15 minuta. Nakon toga su izveli D.M. iz javnog toaleta, pretili mu smrću, a zatim ga legitimilsali, nakon čega su bacili njegovu ličnu kartu na pod i tražili od njega da je podigne. Nakon što se D.M. sagao da podigne svoju ličnu kartu policijski službenik mu je rekao da ima sreće što ga je naišlo dete i da bi ga u suprotnom šutnuo u glavu.

D.M. se ubrzo obratio za pravnu podršku Beogradskim centrom za ljudska prava, a potom i Da se zna!. Pritužbu je podneo službi za unutašnju kontrolu policije, a obratio se i obližnjim lokalima sa molbom da sačuvaju video zapis incidenta. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je na osnovu njegovog obraćanja podneo krivičnu prijavu. PU Stari Grad je sredinom ovog meseca pozvala D.M. na razgovor u vezi sa incidentom. Nismo mogli da dozvolimo da sam odlazi na radno mesto nasilnika prerušenih u policajce, pa smo tako moj kolega Bojan Lazić i ja otišli kao punomoćnici. Uprkos višestrukim pokušajima da nas onemoguće da prisustvujemo razgovoru iako smo imali potpisano punomoćje od strane oštećenog uspeli smo u svojoj nameri tako da trenutno očekujemo drugostenenu gradsku unutrašnju kontrolu. Da se zna! je takođe podneo pritužbu Poverniku za zaštitu ravnopravnosti u nadi da će reagovati na ovaj stravičan slučaj kršenja ljudskih prava kvir osoba, ali i da će nam biti saveznici u našoj borbi da se učinitelji privedu pravdi.