LGBTI+ prava kao marker (ne)civilizacije

Napad ispred gej bara u Oslu nas je podsetio da su homofobija i transfobija i dalje veoma prisutne u Zapadnoj Evropi i da LGBTI+ ljudi trpe nasilje i diskriminaciju čak i onim kontekstima koji nam deluju bezbedno. Međutim, ne može se negirati da su LGBTI+ prava dobila značajan prostor u nacionalnoj i internacionalnoj politici na Zapadu, kao i da su LGBTI+ osobe osvojile pristup pravima poput brakova, civilnih partnerstava, i da su zaštićene anti-diskriminacionim zakonima. Procesi promene društvenih vrednosti su uticali na sveukupan tretman homoseksualnosti, a LGBTI+ prava su postala izvestan marker, tj. obeležje Zapada kojim se mnoge države ponose. Putem ovog markera neretko se dalje perpetuiraju dihotomije poput Evropa/ne-Evropa, tradicionalno/moderno, Istok/Zapad, itd. Odnosno, Zapad predstavlja sebe kao moralno superiorno podneblje, dok se homofobija i transfobija često projektuju na “Druge”, koji se smatraju manje naprednim i zaostalim. Ako pogledamo istoriju, ovakvim narativima treba prići kritički jer je situacija znatno kompleksnija.

Tokom kolonijalizma i imperijalizma koje su sprovodile evropske države prihvatanje homoseksualnosti i transrodnosti nisu bili znak civilizacije, već sasvim suprotno. Prisustvo homoseksualnih odnosa, kao i ljudi čiji se rod nije mogao podvesti pod binarne kategorije, bilo je zabeleženo širom kolonizovanih teritorija. S obzirom na to da su Evropljani gledali na seksualnost koja se odvija bez cilja reprodukcije, kakva je i homoseksualnost, kao na nešto egzotično, mistično, opasno i nešto što treba biti stavljeno pod kontrolu, kolonizatori su sa sobom doneli zakone koji je kriminalizuju, tj. čine homoseksualne odnose ilegalnim. Ti zakoni su u nekim od bivših kolonija i dalje na snazi. Dobar primer predstavlja Indija u koju su britanski kolonizatori doneli zakon koji kriminalizuje homoseksualne odnose još 1860. godine. Zakon je povučen tek 2018. godine, nakon što je bio u upotrebi skoro dva veka, što je sasvim sigurno ostavilo traga na lokalnu LGBTI+ populaciju.

Putem tišine i rekonstrukcije svoje prošlosti koja nije gledala povoljno na LGBTI+ ljude, Zapad je uspeo da danas sebe uspostavi kao spasioca LGBTI+ zajednice, ali isto tako da kroz narativ o svojoj privrženosti LGBTI+ pravima legitimizuje islamofobiju i loš tretman imigranata, koji su neretko predstavljani kao pretnja za LGBTI+ ljude. Ljudska prava su tako često korišćena kao oružje u politici, te su mnoge vojne intervencije pravdane upravo ugrožavanjem ljudskih prava na koje Zapad mora reagovati. Glorija Veker uvodi pojam “homonostalgija”, kojim objašnjava narativ čežnje za vremenima kada gej prava nisu bila ugrožena, kako bi se na taj način migranti i islam predstavili kao opasnost. Međutim, vremena kada gej prava nisu bila ugrožena nikada nisu postojala, i na ovaj način se rekonstruiše homofobična prošlost evropskih država koje su zapravo donosile homofobiju u mnoge delove sveta. Ovakav pristup problemu homofobije je izrazito opasan, jer joj ne pristupa kao društvenom problemu, veoma prisutnom u čitavom društvu, problemu koji nije ograničen na imigrante i etničke i religijske manjine. LGBTI+ populacija, sada prilično asimilovana na Zapadu, neretko učestvuje u ovakvim interpretacijama veze između tolerancije i Zapadnih država, ili homofobije i islama. Jasbir Puar je utemeljila koncept homonacionalizma, koji ukazuje na načine na koje je homoseksualnost inkorporirana u nacionalističke perspektive. Odnosno, LGBTI+ ljudi su kroz zakone o gej brakovima, učešće u vojsci, kapitalizmu itd. asimilovani u datu naciju, a država koja ih je prihvatila dobija status civilizovane.

Kroz svoj pristup spasioca, Zapadne države su tako pristupile i LGBTI+ muslimanima i muslimankama, kojima najčešće nije dat prostor u debatama o islamu i homoseksualnosti. Teško je zamislivo da možete ujedno biti musliman ili muslimanka i LGBTI+ osoba, jer su ta dva identiteta/prakse stavljene u sukobljene pozicije. Islamu se ne pristupa kao religiji, čiji sledbenici i sledbenice predstavljaju jako heterogenu grupu, već kao ideologiji koja kroz migrante pokušava da uruši evropske, tolerantne i sekularne vrednosti. U narativu o sukobu civilizacija, Zapadne vrednosti se stavljaju u sukob s vrednostima muslimanskih društava, dok se modernost, čije je obeležje homoseksualnost, prisvaja od strane Zapada. Čak i u slučaju “prihvatanja” ili “spašavanja” LGBTI+ migranata, ti procesi su znatno otežani postojećim institucijama i koncepcijama homoseksualnosti, transrodnosti i porodice. Na primer, mnogi zakoni o reunifikaciji porodica, odnosno, spajanju s članovima porodice koji se nalaze na drugim teritorijama, iziskuju da dokažete da imate pravno regulisanu bračnu zajednicu. Ako dolazite iz država koje ne priznaju gej brakove, to znači da ne možete da povedete partnera ili partnerku sa sobom u datu državu. Isto tako, da biste dobili azil, vi često morate komunicirati svoj LGBTI+ identitet kroz Zapadne koncepte, a neretko i dokazati svoju seksualnost na načine koji krše vašu privatnost i dostojanstvo. LGBTI+ muslimani i muslimanke su na Zapadu tako stavljeni u nezavidnu poziciju, onu između homofobije i islamofobije, te se najčešće moraju odreći jednog.

Iako je važno prepoznati načine na koje je Zapad doneo homofobiju u mnoge delove sveta, a i ratove i nemaštinu zbog kojih je uvećan broj migranata i otpor prema svemu što se vidi kao Zapadno, isto tako ne treba tražiti sve razloge, i time neretko opravdanja, u potezima Zapadnih država. Onima koji se vide poput “Drugih” na taj način se uzima agensnost, odnosno, pretpostavlja se da njihova ponašanja nisu autentično njihova, već posledice delanja nekog trećeg, ili da su “uvezena” s druge strane planete. Kao što je bilo reči u nekom od prethodnih tekstova, kada je pominjano na koji način mnogi ljudi u Srbiji vide LGBTI+ osobe kao “uvezene” i negiraju im pripadanje, tako treba prepoznati da i mnogi drugi “Drugi” sami usvajaju narative Zapada o LGBTI+ pravima kao njegovom markeru, te kroz otpor prema njemu prave od LGBTI+ ljudi neprijatelje. Istoriju i nepravdu treba uvek imati u vidu, ali isto tako, ona nije opravdanje za sve nepravedne poteze onih koji se kroz ugrožavanje ili nepriznavanje LGBTI+ prava svete Zapadu. Pristup borbi za ljudska prava uvek treba da bude intersekcionalan, odnosno, da prepoznaje da su naše društvene pozicije kompleksne. Kada uzmemo u obzir i državljanstvo, klasu, rod, rasu, seksualnost itd. mnogo je jasnije da ista osoba može biti istovremeno i potlačena i tlačitelj.